... premestila sam ih i presadila, u svoju Ličnu Zemlju Snova.

Tamo bujaju, stari i novi, skrivajući i otkrivajući Tajne.

Ako poželite, zalutajte ponekad na:

http://www.sanja.co.rs

                                                  Samovila                                                                      

                 POZIVA VAS

NA PROMOCIJU PESNIČKE KNJIGE

         "NEKRŠTENA VATRA"

               O KNJIZI GOVORE

RISTO VASILEVSKI

ZORAN M.  MANDIĆ

SUBOTA, 25.10.2008., U  13  ČASOVA

ŠTAND IP "ARKA" , HALA 1 (PRSTEN)

                DOBRODOŠLI!

Ističeš u Obični vetar

Nenaviknut

Kroz razbuktalu prozirnost

Neodričućih Želja

Prosut iz plesnjivog Pehara

Bludničenja

Nepokupljen kožom

Bilo čijih Usana

Tražiš moćno Isceljenje

U probdevenim

Pohotnim noćima

Dok Savest tvoja

Nažuljena kleči

Deceniju

I još pola

Na zdrobljenom

Mermeru Greha

I zacenjena vapi:

Dosta, Verniče!

Smiluj mi se!

Dosta!

Ti

Imenom Ne rečeni

Strujiš lažljivo

Mirisavo

Gladno

Kroz

Varku Sebe samog

Zaplićeš opominjuće Tragove

Rušiš opljačkane Hramove

Ostavljaš neprocenjive Darove

Za buduće Oltare

Izvesnost samo Jednog

Satire te

U nametnutoj Samoći

Između

Tri i pet

U čeljusti

Krvave noći

Vidi te…

Večno ćeš

Kao Vulkan

Goreti!

Nastaše nekako

                      Sami od sebe

Dvoje

                      U zvezdanoj prašini

Meteora

Stvoriše svoje

Sunce

Satkano od

Pesama i nota

Na jedino

Njihovom Nebu

Iskonski čistom

Od ljubavi

Naslućene

                    Razneženo ludi

Pa se upitah:

Kakav bi Svet bio

Da su Oni bili

                   Prvi ljudi?

Književni klub "Miroslav Mika Antić"

Devetnaesti međunarodni susret pesnika "GARAVI SOKAK"

Inđija, 2008.

Crkvena Zvona

Probudiše me…

Izvedoše me

Iz katakombi

Snevanja

Igrom pojanja

Opijena Snom

Vraćah se

Sa svih strana Sveta

Mistično lepa

U dugoj odori

Od starog zlata

Sa malenom zvezdom

Srebrnom na kruni svog

Saznanja

Na ikoni svoga Sveca

Videh blagi Pogled

Blagosiljanja

Sebe

Nađoh u Tebi

Nakon

Golgote Lutanja…

Večeras ostani Nezaposlen

Premeštanjem mojih

Kukova na zgodne destinacije

Ne svlači mi sa prstiju

Mrlje kobaltnog mastila

Ne sakupljaj okrajke

Mojih usana

Hoću da se smejem Klevetama

Ne menjaj mi šeširiće...

Ne duri se što sam Svojeglava...

Upravo sam sjahala

Sa sapi svojih

Punokrvnih Snova

Bunovna sam...

Njišem se raskuštrana...

Lovila sam svoje Prve Obmane

Strgla sve zadimljene Horizonte

Krhka sam...

Pokrij me Mlečnim Putem...

Ne oblikuj sijaset Pitanja

Uzberi Nadanja

I presadi ih u Čaure pripovedanja

Ljubiću te...

Sutra...

U raskošnom

Hramu mog Tela

Bićeš do Srama

Ponizno služen Gost...

                     Književni konkurs „Moravske Tajne“,

                     Ćuprija, 25. jul 2008.godine

                     Treća nagrada za poetsko ostvarenje 

Taj silni pogled

Ne može da sledi

Ovaj slobodni pokret

Koji u vazduhu slika

                          Izmišljenim bojama

                          Nepostojeći Svet

Ovim hodom

Kojim se nikud ne stiže

Ja sam se već vratila

U večitoj ćutnji

I strahu od Reči

Možda odšaputano bude:

"Nomina sunt odiosa"

Čekaću

Da korak Tvoj

                Odzvoni  u Mraku

Posutom

Ljubičastim damarima

Ispod kože

Navučene

Na izbeljenu

                Kost Ljubavi

Pa ću sokom

Zgnječene stabljike

Po licu svom      

                Našarati Vrisak!

Dragi moji blogeri, slučajni i (dobro) namerni posetioci bloga "Samovila", želim da Vas obavestim da je u okviru izdavačke kuće "Arka" iz Smedereva, sredinom jula 2008. godine iz štampe izašla moja prva zbirka poezije "NEKRŠTENA VATRA".

Izdavač knjige je akademik Risto Vasilevski, recezent književnik Goran Đorđević, dok se za grafičku obradu korica pobrinuo dizajner Goran Filipović.

Ovom prilikom želim da se zahvalim celoj ekipi izuzetnih ljudi koji su učestvovali u strpljivom uobličavanju knjige, mnogobrojnim prijateljima, mojoj porodici, kao i svima Vama koji ste me do sada čitali, podržavali, i naravno, kritikovali, na Samovilinom blogu.

"NEKRŠTENA VATRA" će svoje vatreno krštenje imati na jesen. Na blogu ću naknadno objaviti datum i mesto promocije.

Sanjanje se nastavlja...

                                              Vaša Samovila   

Prozujali

Izgrickani

Utisak

Muškarca

Slepljen o njena

                 Žudna bedra

Reskim zvukom

Čegrtanja kristala

Strast glumi Ljubav

                  U trouglastoj sobi

Postelju izmrvljenu

Kao Novo čudo

Ljubavnici gutaju

Suvim grlima

Progrcani

Jauci ekstaze

Klize niz

     Iskrzane zidove

Golišavih fantazija

Kao ledene

Chardonnay

Kockice

    Niz njene

    Začuđene butine

Pođoh u šetnju po dunavskom keju. Voda je dobrodušno mirna. Koračam pored nje, a ona suprotno otiče. U intervalima, nadolaze mi misli o Tebi. Tako malo poznajem fino tkanje tvoje Duše, a tako… tako te…

Zastajem. Kotrljam patikom poneki kamičak još ne smrvljen vodom.

Nevidljiv si. Drugima…

Tvoj korak prati moj ritam. Zasmejavaš me. Ta, uvek mi to radiš, Nevaljalče! Zarobiš mi obe ruke svojom desnom, a onda me golicaš levom, dok ne počnem od smeha da jecam! A kada mi se skotrlja poslednji oblutak smeha u grlo, oslobodiš mi ruke, privučeš mi lice ka svojim neobuzdanim usnama, sudare nam se zelene oči, i ljubiš me, ljubiš, tako nežno, da i ja postanem nevidljiva!

Zastajem uz gvozdenu ogradu i posmatram kako u luku pristaje brod. Nije mnogo veliki, niti glomazan, nekako je sav skladan, gde-gde posiveo, a bokovi mu plavi. Staješ iza mene… Osećam kroz tanke tkanine naših majica kako se sjedinjuju mlaka toplota kože mojih leđa, i vrelina tvoje kože na grudima. Stavljaš ruke u džepove mojih tesnih farmerica, i priljubljuješ mi se uz gola ramena…

Bradati rečni mornar, snažno okreće čekrk, a dugački, zarđali lanac, kao da se opire ulasku u prohladnu vodu, ali ne obazirući se, teško sidro ubrzo tone u muljevito dno…

Pričam ti, kako sam uvek želela da živim pored velike reke, kako sam zamišljala jutarnje čavrljanje lastavica u gnezdu povrh mog prozora, i kako volim da udišem taj vlažni, dunavski miris.  

Tvoji dugački prsti nemirni su u mojim džepovima. Ne mogu da te držim na odstojanju, jer se tvoje telo laganim pritiskom naslanja na moje, likujući u nestašluku. Međuprostora - nema.

Pitaš: - Šašavice, koje uvce svoje više voliš, levo ili desno? Naizgled naivno kažem – desno. Za njega zadenuti pramen kose otkriva ga… A onda, otpoče drska borba čula! Zubima gricnuta resica na kojoj se meškolji prva srebrna minđušica, ljubomorna na dodir vrha jezika po drugoj, ne oprašta bestidnim usnama što obljubiše treću!

Razmileše mi se damari! Pogled mi razdvaja galebovo krilo koje seče već uznemirenu dunavsku površinu.

Ne, ja ne osećam kako ti drhtiš… Zato što drhtimo zajedno…

Talasići se uspinju uz kamenitu obalu. Zanovetajući, razočarano se vraćaju među rečnu travu. Svetla na keju žmirkaju, otkrivaju svoju stalnu neispunjenu želju - da oteraju Sumrak, Prethodnika zgusnute Noći.

Izvlačiš dlanove. Sklanjaš mi kosu pokretom koji je kopija mog unutrašnjeg nemira… Poljupcem u vrat razbijaš mogućnost da pobegnem u svoje Skrovište u kome čuvam čitavu kolekciju dobro smišljenih Odbrana protiv prepuštanja Strasti Trenutka!

Ovog puta, i ne pomislih da pobegnem…

Poželeh da me čvrsto uhvatiš za ramena, i iz mog Sna, snažno me izvučeš u svoju Javu!

…Tako malo poznajemo fina tkanja naših Duša, a tako…tako se…

Ž e l i m o…

Dunav oblači Nebo…

Sakrivam kamičak u dlan… Postajem Nevidljiva…

Zagrizoh

U obožavane usne...

Kap krvi

Visi na peteljci

Savršene Obmane

Izrod sam

U Ljubavi..

Pre stošezdesetosam sati

Četiri draga kamena

Komešala su se

Kao obični klikeri

U finom porcelanu

Očnih duplji

Progutana Želja

Strast postaje prosta

Spuštena zavesa

On vitla Rečima

Da ko zaneseno sneva

Da ume da ljubi

Igru usana

Uvek halapljivo

Ispija Vodu

Iz (po)grešnog Izvora!

Ćutim

Da sam bila neverna...

I da se odavno

S Drugim

U Grešnoj Vodi kupam...

Spremila je ručak. Njen Muž, zagoreo na krajevima, savršeno se uklopio u oblik tepsije. Ručali su.

On je pospremio sto. Nije gunđao.

Ona je gledala fudbalsku utakmicu. Nije tražila hladno pivo.

Došao je njihov Sin. Skinuo je plisiranu suknjicu. Uredno je složio u orman.

U kupatilu, njihova Kći, upravo je stavila after shave na sveže izbrijano lice.

Nakon pola sata, svi su legli da spavaju.

Zemlja se i dalje okretala onako kako su je naučili da to radi.

Valjda...

Sanja Ž. Nedeljković

( Najkraće priče 2007, "Alma" Beograd, 2008.)

Sve Tajne tu su

Skrivene

Sklonjene vešto…

I svi opojni mirisi

I šareni

Zgužvani velovi

I svi Prelepi

I zaista Ružni

Voljeni

Pa Prevareni

Malim slovima

Napisani - muškarci

I ?

Ne nedostaje Ništa!

Zato što dobih

Neočekivano

U Igri na Sreću

Novi par blistavih Očiju…

Jutros, kad ustah

Ostavi ih Neko

Na mom neispavanom

Pesničkom stolu

Sa grguravom

Posvetom:

“Draga!

Dolazim večeras

Da ti opljačkam Usne!

Ne oblači

Crvenu haljinu…”

…I neću, Dragi!

Jer je nemam…

Ona jednostavno - leti. Ako je stignem hitrim pogledom, biću brža od nje. A ne želim to. Želim da me vodi neočekivanim Putevima kojima je krenula obučena u najlepšu haljinicu. Niko je ne prati. Misli da je sama i uživa u tome. Voli osećaj osamljenosti dok upliće jedno s drugim, treperavi vazduh i tanane, poniruće zrake crvenkastog Sunca. Prava Umetnica!

-Hej! Zadrži ga da ne utone u tu nezasitu vododerinu, treba nam i sutra! - šaljem joj misao, najbrže što mogu, vrteći medju prstima novu, uzanu olovku. Trošim ih brže nego neko cigarete, razmišljam i smejem se svom poroku.

Ta Vetropirka, sve radoznalce u frakovima je elegantno, umešno oterala od sebe, da joj ne smetaju dok vrluda. Ni primetila me nije. Niti opazila da je pratim danima. Uvek u isto vreme. Od 18h do 19h. Sasvim dovoljan jedan mi sat, da brzo povuče niti mojih misli, tako tanane i zato ih ona i ne oseti. A to što vidi, širi beskrajno moje zene. Podbunjuje moju radoznalost. Sva je  savršeno nežna i skladna. Srastam s njom. Nezaustavljiva je u svom strasnom istraživanju. Bukti u njoj svo Veličanstvo Života! Uživam dok je posmatram i osećam u sebi njenu Uzvišenost i svu snagu Slobode!

Ne mogu, a da joj ne iskažem Ljubav, ne mogu a da joj se ne divim. Luckasta u svom zavodjenju Dunavskog neba, i Dunavske vode, zavadi ih, pa vlada! Skrije se u šumovitoj oazi i smeška se gledajući predivnim očima uzburkana dva kolosa Majke Prirode. Shvati da je zaštićena vrbovim listom, tom malenom senkom, poput nje same malešne i hrabre, te joj zatreperi jogunasto srculence.

-Hajde, ti Zavodnice, pokaži mi, kako se umiljavaš Suncu!

Nauči me… Dragi me čeka na Slapovima naših Snova. Želim da mu odnesem Sebe na jednom pozlaćenom oblaku. Možda sam detinjasta, ali baš zato…

Vetropirka namiguša, povlači prvi zaperak sumraka iz vrbove šumice, i nasred ljute vode, umilno nagovara sanjivi sunčev zrak da se poljube… I, o Čuda! Sumrak grli Sunce, a nasmešeno Nebo miluje razneženu Vodu.

Tajna je otkrivena! Budi ono što jesi! Sa svojom srodnom Dušom budi Tama i Svetlost, budi Voda i Oganj, budi Spokoj i Strast. Budite, i budite Ljubav!

-Ti, nestašna Lastavice, dodji, toplo gnezdašce s mrvicama susamovog hleba, čeka te u kutu moje lodje. Ušuškala si oblake, otcvrkutala sve moje stihove, umorna si, Mila, spavaj. Ja idem, Dragi me nestrpljivo čeka, da mu pročitam ovu priču za laku noć…

Sanjam...  

I tako putujem

                 I tako se čudim

                Što

Sanjam...  

Brzonogo lutam

                 Sakupljam prosute

                 Pejzaže koje

Ne videh...

Okolo – naokolo

                 S mukom stigoh

                 I

Ne videh...

Lepotu neukrotljivu

                 Sve do tog

                 Ukradenog trena

                 Kada

Spoznah... 

Neslućena čaranja

                 Očaranih očiju Tvojih

                 Ja

Spoznah... 

Dozivanje umilno kroz

                 Kraljeve doline

                 Daleke

Vrhove...  

Planina okićenih

                 Ljubičastim sjajem

                 Te raskrilih           

Vrhove... 

Nabujalih grudi

                 Da te ponesem

                 Niz razigrani Ibar

                 Da svetliš kao

                 Čudotvorna Ikona

                 Prosvećena

                 Ljubavi moja!   

Danas je svako slovo bilo ljubavno.

Danas su svi muškarci, shvatili ko je glavni Frajer u njihovim životima, ma koliko to čudno njima zvučalo!

Danas su mnogima popucala jaja. (Verovatno zbog gore drugonavedenog!)

Danas se crveno piše svima nama.

Danas se svi vole, iako kupusa još nema.

U nedelju će deca tražiti zeku. I mame će tražiti zeku.

Želim im da ga što pre nadju, stignu i podele poklončiće, svaki svoje.

Zeki želim da bude brz u prvom slučaju, a u drugom ta želja baš i ne pruža neko zadovoljstvo...

Znate, i Vile se katkad umore, (za razliku od Veštica koje su neumorne!), te nam nećete zameriti nekoliko dana vilenastog odmora. Treba obići silne BakeVile, DekeVilenjake, stare tetke (hm, večito sam u dilemi da li su Vile ili Veštice?) i još starije, srećno preživele teče, i obradovati one koji nas ljubavlju leče.

A, usput, što ne bi, i mi pojurile nekog Zeku? I mi Vile dušu imamo!

Dragi moji, neka su Vam SREĆNI PRAZNICI!

                                                             Vaša Samovila

Uskršnji je post, inače bi nas dve, po svom običaju, popile po toplu čokoladu, ona, belu, ja crnu, u omiljenoj gradskoj kafani. Ovako, gusta, najcrnja, gorka za nju, slatka za mene, po duploturska!

-Hm… prokomentarisa poznati parfem nepoznatog konobara, pocepa dve kesice sa šećerom, sasu mi ih u široku, nisku bisernobelu šolju, i reče:

-Hajde, dok sjedinjuješ, tom prostom plastikom, te dve suprotnosti u šoljici, draga moja, da ti pročitam šta napisah sinoć. Ali, ne završih pisanije. Nedostaje mu rasplet. Slušaj, please…

„U korenu naših Umova posadjene su krupne Predrasude. Teško je i mučno boriti se sa njihovim zrenjem. Proklijaju, donete ko zna kada, od ko zna koga. Posadjene, rascvetavaju se, bivaju lepe, deluju bezazleno, nepobedivo. Mi ih zalivamo, tetošimo, djubrimo malogradjanštinom. Ne mislimo da će se pretvoriti u žilave lijane, i da će početi lagano, elegantno da nas stežu za vrat. A baš se to i dogodi... Dogodilo se i meni, ali ja sa takvom „kravatom“ neću šetati kroz svoj grad. Ili bilo kojim svetskim trgom. Zato moram da ispišem svoje misli, i skinem sa sebe tudja, suvodavljenička mantranja.

Dakle, postoji jedna žena u mom okruženju, zvana Shadow, za koju znam da poseduje mnoge dobre ljudske osobine, a koja se, davljena, što svojim ličnim predrasudama, osudama i pobudama, što potaknuta svakojakim „pametnim“ tetka Savetama, odjednom baca na pokušaj donošenja Novog zakona, a koji glasi:

 “Naredjujem da se ukleše  dubokim slovima ovaj Zakon, na svim zidinama  širom Sveta, kojim se najstrožije zabranjuje Ljubav izmedju  onih Žena i Muškaraca koji su napustili svoja topla bračna gnezda i po kome se kažnjavaju Večnom samoćom, Prezirom okoline i konstantnim kamenovanjem ispravnim rečima i delima, onih ljudi koji veličaju Veličanstvo Braka”. ( Gnezda su u ovoj rečenici, samo “mekši” izraz za Tamnicu. – prim. aut.)

Moja Duša se buni. Moje Telo protestuje. Moji prijatelji i prijateljice su se uskomešali. Jer, medju njima su Duše koje su obdarene čistotom Ljubavi. Darom da vole. Više puta. Sasvim različito. Duše koje su odlučile da oproste svojim sustanarima u gorepomenutom Gnezdu, raznorazna „zapričuine“ izmotavanja, i krenu samostalno u nove avanture Života.

Istina, te Duše bi mogle, nastavljajući da Žive i Postoje, da, nehotice, rane svoje predjašnje Ljubavi, nekim iznenadnim „neprimerenim“ mislima, napisanim iliti izrečenim negde, za koje su pojedini uvereni da su direktno upućene njima samima, a u pitanju je samo trenutak inspiracije koju je izazvao ko zna ko, ko zna kada i zašto. Srca koja kucaju zahvaljujući treperavim, nežnim, a revolucionarnim osećanjima, ne mogu u sebe da prime dugačke, zardjale igle Mržnje.

    Ljubav nije samo jednom, i samo Jedna...

Zato, Shadow, u ime Svete Ljubavi koju si imala, a nisi bila spretna da je sačuvaš, ne kači se o Njihove moždane vijuge. Nećeš umeti da ih ispraviš. Ne poseduješ potrebnu specifičnu težinu. Ne trudi se da ih slediš u zavojitim lavirintima. Mogla bi da budeš samo začetak nekakvih neprijatnih pitanja, koja svi zaobilaze da postave. Mogla bi se, nezgodno uplesti, a možda se neće naći neko umešan, neko voljan i zaljubljen u Tebe, u tom trenutku, da te izbavi zaglavljenu izmedju kukice i tačkice?“

-Šta kažeš, vetropirasta moja? Može li ova moja opservacija da se shvati kao iskrena pobuna protiv nametanja malogradjanskih stavova, a da ne visim naglavačke kod Crkve Sv.Djordja?

-Ako  mi dopustiš da dovršim tvoju priču, vrlo rado ću visiti s tobom! – rekoh, pokušavajući da u debeli notes već zapišem neke uzvrzmale rečenice.

Dakle, uzmimo kao namerni uzorak tu Shadow, za koju je jasno da je ostavljena, (obično izjavim, da se onaj koji je ostavljen, dobro potrudio da mu se to i dogodi, ali nećemo ulaziti u detalje ovog slučaja), i jednu drugu žensku osobu, zovimo je Melody, koja je napustila „srećom opleteno“ Gnezdo. Moramo da imamo u peru, i tog anatemisanog Muškarca koji je otišao od prve, a ovu drugu upoznao sasvim slučajno, posle niza godina...

„Zaoštrenim, crnim vrhovima pisaljki, Melody hvata razgranate začetke misli. Iscrtava ih s leva na desno, a Shadow pokušava da ih obriše s desna na levo. Nema ničeg strašnog u tim različitim postupcima. Naprotiv, lepo je to. Svaka radi ono što voli. Jedna piše, i ostavlja Tragove - Sebe. Druga, briše. Sebe. Brišući, stvara nova, bela prostranstva, neispisane mogućnosti, propuštene prilike. Uništava Iluzije. Šteta. Iluzije su svakome od nas potrebne...

Da je i malo nalik na Sapfo, ta ista Melody bi poljubila prste Shadow, zgrčene od nepotrebnog besa, kojima rije po njenim mislima. Melody ih, ipak, vrcavo oživljava slovima, posvećujući ih svim svojim voljenim i nevoljenim muškarcima. Ljubav u svakom obliku  je inspiracija...

Zašto Shadow toliko žesti neka njoj sasvim nepoznata Žena? Ako Melody želi da prosipa iz vrča svog Uma svoje razigrane misli, pa pusti je! Ili, uradi isto...Vratolomno piši! Ah! Kakav je to Lek! Nigde se ne može kupiti... Ničim se ne može platiti...

Reči su kreacija.

Apolon je požuda.

Vrh Univerzuma je Ljubav.

A mogla bih da napišem to i ovako: “Dok je Apolon (MistakenRealMan) požudno ljubi, i podiže na Vrh svog Univerzuma, iz Vodopada kreacije, u njeno razvrištalo krilo, prosipaju se mlazevi mlečnih misli... I, ne brišući te kaplje, Melody ih razmazuje po preplanuloj koži. Ta bogata, bezobrazna slova! Treba ih pokupiti u savršene svežnjeve...“

Sada, „pretresimo“ malo gorespomenutog Apolona, PogrešnoPravogMuškarca...

 „On je sada ono što je žudeo da bude, a pored tebe, Shadow, mogao je samo da – bude. S obzirom da je On karakterno-kreativno-komplikovana osoba, nije mu lako ući pod kožu. I zato je morao da napravi taj, čini se, suludi korak, sulud za sve, ali ispravan za Njega. Ne svidja se svakom način na koji On sjedinjuje i troši svoje ovozemaljske dane. U jednom nadahnutom Danu, On je Sunce, i tada su note jedino važne, i tada je muzika Vazduh, a potom mu je izgladnelom Ljubav hrana.

U noćima mesečevih mena, Zver je, i proviruje iz sopstvenog tela, prvo oprezno, njušeći isparenja goropadnih misli, a potom, sigurno cepajući svoju nabubrelu kožu, izlazi tražeći, možda, neku Ženku sličnu Sebi. Sledeće noći, uradiće, možda, isto... Na kojoj će se zaustaviti? Pravo pitanje je – da li će se ikada zaustaviti?

SNOVI se pišu velikim slovima.

To se zapamti.

Nauči.

Sanja...

Melody ume da sanja... Apolon, MistakenRealMan, njeno umeće voli... U tome je Razlika... U tome je Ne–Sličnost... Zato Shadow osudjuje, a Melody razvija svoj Talenat... Presude nema, i ne može je ni biti, jer je svako Ono što Jeste!

I, ko ima prava da se buni i da zabranjuje Slobode Osećanja i Bogatstva Ljubavi? Kvazi Moralisti? (Ne)namerno neudate tetke? Ostavljene žene? Napušteni muževi?

Tako će, nadam se, sve Shadows na Svetu, shvatiti da svaka Duša ima svoj Put, da je sve Sada, da je sve Trenutno, i da ono što je bilo je Prošlost i nema Moć retroaktivnog preseljavanja u Budućnost. Nije inspirativno mržnjom započinjati komplikovan proces topljenja tudjih Snova, zato što neko neposeduje iskonsku snagu i hrabrost da brani sopstvene.“

Nakon sjedinjavanja i pretakanja naših misli u reči koje će napraviti pometnju u nečijim „urednim“ umovima, nakon oblikovanja u bezrepe i repate rečenice, nas dve platismo posne kafice konobaru namirisanom kao njen bivši muž, rešene da ova priča osvane na Samovilinom blogu, iako je krov crkve Sv.Djorda, u centru grada, visokostremljiv ka Nebu, nežnoplavom, i nedostižnom (tako se samo čini!).

Pa šta? Svako od Nas ko sneva nekakav božanski neodoljiv SAN, stremi ka nekom svom razigranom Nebu!

Žongliram rečima

                     Danima

Sljubljenim zorama

                     Nezbunjena

Vešto ti ih dajem

I uzimam

                    Baciću ti

                    Dve u lice!

Samo čekam

Taj nagi trenutak

U kome će tvoje

Usne

Kao prvog puta

Požudno da uzdrhte

                   Da mazno

                   Šapnem ti da

Volim te!

Ništa nije slučajno, sve je zapisano...

I umesto da sada spavam, ja nižem ovde neka slova koja, možda, mogu da opišu ono što nije slučajno, a opet nikako nije namerno.

Sretoh nekog koga poznam, a ko tako liči na polovinu sna koji sanjam, već zaboravih od kada. I prođoše dana dva, kroz koje se uplitah u neke niti snažne i nežne, propuštene  kroz moje prste. U telu, čudno nešto struji, sećam se, šta beše to?

Zapisano uporno stoji... Čeka me da priđem i da ga, ne žureći do zadnje rečenice, pročitam.

Kada bi samo hteo da bude Ne kao svi! Da bude Vitez! Da maču svoje srce daje! Pogledom visoko da traži samo onu Jednu koja se rodila u bljesku Sunca, a Vile je skrivale dok joj oči nisu pozelenele od šumskih vlati!

Zaželeh da mu kažem da ćuti, da mu iz nemirnog pogleda čitam sve što želi da izrekne...

Da voleo je besno, da bio je mlad, da život ga lomio, a on kosio devojačke snove. Razgrćući te suze i nemoguće želje, tuđe i svoje, tražio je rame na koje će prisloniti glavu i zaspati blaženo, kao kad je detetom spavao na majčinim grudima. A to blaženstvo, zasluže samo čista Srca, sa kristalima rose sa cvetnih latica, koje čvrsto stisnute čuvaju svoje polenovo blago, samo za vilinske duše.

U mašti svojoj smem sve da mu kažem, i da se osmehnem kao da nikada nikome nisam, i da zadrhtim ako me dotakne drhtajem trepavica. I šta mi se sada to, na ovo veče, proročki upliće među dlanove?

Tražili smo se tog Dana, svakome običnog, među svim onim ljudima, samo nas dvoje... Da, to je tako čudno, nema reči koje prenose tu snagu koja nas vuče, a mi ne znamo da ćemo se sresti...

Jer je tako zapisano, i ništa nije slučajno...  

Spojeno

Žutom

Spajalicom

Ne spojivo

Dodirivanje

Crnih kružića

                   Niz ljubičasti mrak

                   Belih zidova

Jer volim

Da vidim

Sve šareno

                  Kroz spuštene kapke

                  Blaženstva

Vlažnih poljubaca

Modrih usana

                 Po meni

                 Sanjivo ružičastoj

Naizgled skromno, poželiš samo jedno...

U tvojim mislima, kiša je spirala sve nesavršene slojeve života, medju kojima se krilo tvoje nevino srce.

Kada te obuzme titravi strah, da će tvoja najlepša crvena haljina izbledeti, i preći, skoro neprimetno, u prljavo roze, a onda, minutima čekanja, tanjiti preostale nijanse do bele, postaješ u njemu veličine dugmeta na njegovoj košulji...

U saletanju svakojakih rečenica u glavi, ne možeš da pronadješ nijedan osmehnuti plavičasti oblačić. Crni kišobran, koji se lagano širi u tebi, krati tvoj dah.

Da pokidaš konac i padneš otkinuta na tle?

A šta bi se dogodilo, da te nečije stopalo nesmotreno zgazi?

Ma, čemu rugobne misli?

Dovoljno je ružan današnji dan!

Vrati sliku. Ne drži je naopako!

A šta bi se dogodilo da te nečiji topli prsti podignu?

Stave te na dlan?

-Ah! Kakvo neobično, lepo dugme! 

Kada te neko osmehom prišije na svoje grudi, u jednom sunčanom danu, moći ćeš da izvezeš sva slova Ljubavi, neskromnim, bogatim šarama, i uvek ćeš se pitati, ima li još koje?

Ljubav je samo jedno.

Otrov koji gutamo kao med...

Niz mermer

Zida

Pušten

Raspaljen željom

       Vrisak

Grize

Do kostiju

Zarobljena neman

Oštro stenje

Krvava leđa

Vidim

         Mozaik

Besvesti

Skrhan

Klizi

Zidom

Uglačani

          Topli

 Mrak

(1123-1174)

“Ali kada bi jednom shvatio kakva je stena pred njim, on bi mogao da je promeni.”

Iskusnim pokretom kamenoresca, razbijena stena sada je iskrzani komad kamena, spreman za ples veštih prstiju. Podatan, kao Elajna medju njegovim grubim dlanovima... Stasiti Džek, nežnošću kojom miluje njeno raskošno telo, oštrim dletom vaja listove koji titraju na vetru priorije Kingsbridž. Prašnjavim prstima prelazi preko svoje crvene kose, dok njegove nemirne oči prate uzaludno opiranje kamena da bude poslušni oblik.

Odrastao u šumi, medju životinjama, uspavljivan mekim glasom majke koja mu je pevala besmrtne stihove:

„Ševa uhvaćena u lovčevu mrežu

Peva sladje nego ikada,

Kao da ta melodija

Može da poleti i ostane zauvek.

U sumrak lovac uze svoj plen,

Ševa izgubi zauvek slobodu,

Svi ljudi i sve ptice umreće zasigurno

Samo pesme mogu da žive večno.“

Budjen munjama i besnilom kiše, kleše prošla, sadašnja i buduća dešavanja u drski kamen. Jakim poput čelika, učiniće ga životne surove igre, nedvosmisleno mu pokazavši da se upornošću i strašću za stvaranjem opravdava smisao postojanja i svrha bitisanja ljudskog roda.

Naučen da bude zidar, obdaren da bude umetnik, darovan da spozna, oseti i odbrani ljubav, on gradi katedralu, ne samo u slavu Boga.

Svakim njenim kamenom, impozantnim lukom, neobičnom rezbarijom i nestvarnim mozaikom, baca na kolena grešnike, poput razvratnog i ostrvljenog Vilijama Hamlija, njegovih gramzivih roditelja, i šupogljavog sluge Valtera, licemernog zidara Alfreda, podmitljivog i zlog biskupa Valerana Bigoda, a ostavlja zadivljene i smerne, predate molitvi i veri u Boga i njegovu pravednost, opata Filipa, posvećene monahe, svoju prelepu i samouverenu ženu Elajnu, decu, tudju i sopstvenu, nebrojeni narod, čak i svoju majku Elen koja se prezirući božja i crkvena pravila, povukla  u srce šume i tamo ga odgajila, učeći ga istinskim ljudskim vrednostima...

Od prizora koji je pružalo njegovo Delo, zastaje dah:

“Visoki naos držali su graciozni podupirači. Zapadni deo imao je tri ogromne porte i red visokih, uskih, zašiljenih prozora iznad kojih su bile vitke kule. (...) Nikada ranije nije bilo ovakve gradjevine u Engleskoj.(...) Svetlost je dolazila spolja kroz obojena stakla i ona su sijala tako da je efekat bio čaroban. Crkva je bila puna ljudi koji su krivili vratove da bi videli prozore. Na njima su bile uradjene biblijske priče, videli su se raj i pakao, sveci i propovednici, apostoli... (...) Crkva u Kingsbridžu je bila katedrala.“

Nastavljajući surovo prekinuti san svog očuha Toma, odbivši sveštenički poziv, prešavši hodočasnički put za Santjago de Kompostelu, očistio je svoj Duh, saznao svoje korene, video plavim očima svoje Duše, da je sunčev zrak voljeno biće.

Kamen po kamen, grandiozni zidovi katedrale rušeni su i podizani naizmenično trideset godina mešavinom intriga, mržnje, odanosti, izdaje, ljubavi, osvete, hrabrosti, neuhvatljive strasti...

Klečeći jedino pred svemoćnim Bogom, sa čistom ljubavlju koja obasja i najgušću tamu, u bilo kom vremenu, crvenokosi Džek dokazuje da se svaki San strpljivo gradi svakodnevno. Kao njegova uzvišena Katedrala...

Izvlačim

Raznizala je ogrlicu... Svaki oblutak bisera protrljala je izmedju toplog palca i uskog kažiprsta. Polagala ih je nečujno na smirenu postelju. Sumrak se ogledao na svakom sedmom zrnu.

Zaspao je... Obukla je svetloplavu haljinu, i slomila štikle na nežnim sandalama. Popravila je šminku ogledajući se na prozorskom staklu na kojem se sljubila dunavska voda. Zagledala se u smaragde svojih očiju... Nije videla Sebe, videla je Njega.

Savladao je u njoj svaki otpor dok je kao uzdrhtali vihor harao njenim odajama... Gutala je vrisak, nebranjena, a on je molio da mu šapuće lascivne laži. Nasmešila se. Zna da je on titravo voli... Zna da ga ona poji opojnim nektarom ljubavi...

Sklonila mu je kosu sa čela. Lagano sela kraj njega i ljubila mu lice. Privukao je k sebi, sanjivo, i pitao je hoće li da poleti sa njim do Srca Vaseljene i da tamo zajedno, ostanu zauvek? On će joj pevati i svirati na gitari, a ona će prosipati pregršti stihova u Vodopad Snova.

Ne čekajući da njene skladne usne oblikuju meku reč, obestan, kao da maločas nije bio nagoveštaj Oluje, strgao je s nje poslednju odbranu. Obletajući oko njenih oblina, zasipao ju je nezasitim bičevima strasti.

Ploveći na talasima blaženstva, on je bio Gospodar Neba, a ona njegov Sveti Gral.

Rasanjeni Mesec ih je zatekao usnule.

Biseri su se lagano,

                            jedan

                                    po

                                       jedan,

                                               kotrljali na pod...

Krilima insekata

Sklapam mozaik

Probuđena reč

Izgovorena u vrtlog

                         Vetra

Noktom utiskujem

Slovo u trag

                         Pronađenog

Okrećem providnost

Nepostojećeg

Ispod nalazim

                         Izgorelu usnu

                        Otkinutu kožu

                        Zemljani prah

Udišem vazduh

Rasečenom nozdrvom

I

Gulim tkivo

                        Lica

Postoje mesta, putevi, gradovi, ljudi, običaji, načini, za koje verujemo da ih nikada nećemo zavoleti, i da će uvek ležati zabačeni kojekuda u našoj svesti. 

Imam svoju  određenu vrstu koraka, omiljenu, specijalno kreiranu, koju navučem na potpetice, kada krenem da šetam samo po meni poznatim, mekanim i energetski pozitivnim smerovima. Postoje i osobe koje volim da sretnem, pa kada podjem u svom pravcu, zamislim ih, te ih prosto prizovem da mi se ukažu na putu. Javljaju se i senke ljudi koji misle da jedan naš mimohod može da načne moju auru, ali obično se sapletu. Ups! 

Uvek kada otputujem u taj Beli Grad, nosim sa sobom jednu muku zavezanu u čvor. U glavi hiljade rečenica, a samo jedna želja. Još jedan stepenik da predjem… 

On mi steže klizave prste, doda mi još koji dodir Hrabrosti u dlan, nagovori me da prošaputam mantru koju sam izmislila juče, i ode da me sačeka da mu donesem Osmeh. Od hiljadu otkinem sto, ja jedna izadjem, a ispred njega stane mene devetstotina nasmejanih. 

-   Hej, hajde! Razvezala sam još jedan čvor! Idemo u Peking!  

Lakonogo špartajući po uličicama, zavirujemo u knjižare, lovimo omiljene mnogolisne primerke, mnogoputapoljubimose – baš svi da vide! 

... U očima mi

Vrludavo šetaju

Zlatni retriveri,

Indijske mačkice

I našminkane beogradske bakice... 

Šta ću! I najbelja salveta može da mi bude inspiracija za pesmu!

A tek ona malecka, krupnooka, smedjkasta devojčica koja na sred Knez Mihajlove ručka kikice svojoj lutkici! 

Stižemo u Peking... Obavijamo se čarolijom. U žuboru potočića sakrivamo kristale da nam sijaju za povratak… Mada… 

Ok! Ok! Moramo da odemo, da bi se ponovo vratili.

A i ja moram da razvežem još nekoliko zamršenih čvorića!

Visoka

                   Potpetica

Na zrnu

                   Zemlje

Blještavilom

                   Svilene marame

Koža

                   Okupana

Mirišljava

                   Spojenost

Vezova

                   Iščitava

Pohotu

                   Usana